ЈУБИЛАРНА ИЗЛОЖБА РАДОВА
НАСТАВНИКА И САРАДНИКА
ФАКУЛТЕТА ПРИМЕЊЕНИХ
УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ
Уметнички павиљон
Цвијета Зузорић
децембар 2008.

УМЕТНОСТ И ЊЕНИ РЕФЕРЕНЦИЈАЛНИ СИСТЕМИ

ред. проф. Зоран Гаврић

У каквој то вези могу стајати ставови из уводних параграфа Шелингове (Schelling) Филозофије уметности са изложбом радова професора Факултета примењених уметности у Београду? Изложба овухвата радове актуелних професора, и то оне који су у непосредној вези са предметом који сваки од професора „држи” на Факултету. Утолико је одмах разумљиво да је реч о радовима оних стваралаца чије се деловање одвијало и одвија како у подручју референцијалног система уметности, и то у најстрожем смислу, тако и у подручју референцијалног система едукације и педагогије. То надаље значи, да су сви они у подручју оног референцијалног система уметност у најстрожем смислу имали бројне запажене изложбе.

Али, то такође значи, да их њихово истовремено деловање у подручју два референцијална система (као и професоре и предаваче свих других академија) смешта у неки нови референцијални систем. Све су академије, уз то, по правилу незаобилазни предмет социологије уметности, која истражује уметничке радне услове (материјалне и социјалне односе уметника), социјалну улогу уметника и њихове организационе форме.

А онда, не постоји та уметничка критика која пропушта да нагласи ово двоструко
деловање, и то тако, да се готово без изузетка та двострукост узима као мана. Може ли ту бити од помоћи нека естетика, која би у речи о живој уметничкој пракси, бар на тренутак, оставила по страни ту чињеницу двоструког деловања? Нису у овој ствари ни све естетике од помоћи. Тако на пример, информациона естетика Макса Бензеа (Max Bense), као отклон од заблуда критике и укинућа „педагошког ирационализма свих академија” предлаже да се свака „естетика допадања” замени „естетиком констатовања”. Ова друга, према том учењу, има задатак да „естетско стање” опише „објективно”, „материјално” и „егзактно”, и то језиком опште рационалне емпиријске теорије.

Па и теорија уметности, са своје стране (о томе, на пример: Вернер Хофман (Werner Hofmann): Fragen der Strukturanalyse, у: Zeitschrift fur Asthetik und allgemeine Kunstwissenschaft, Bd. 17/2, 1972), утврђујући да су у сваком уметничком референцијалном систему делатни динамички процеси, који извиру из дијалектике структурисања и деструктурисања, изградње форме и разрешења форме, нуди могуће моделе тог референцијалног система. Три од понуђених модела у свој корпус, и против њихове воље и стварног смисла њиховог деловања, увлаче уметнике о којима је реч. Први је онај традиционални референцијални систем, који уметнику нуди тек избор између прилагођавања и одбијања: контекст школе, доживљаји образовања, естетске догме, жељена слика постигнућа (такмичење са ривалима) садржај сликовне традиције (иконографија), утицај укуса, при чему се све ово своди под одредницу академског идеала. Други је онај који делимично служи бенјаминовској „употребној вредности” и функцији (што би, онда, требало нарочито да се односи на академије примењених уметности), у који улазе социјалне потребе за престижом и конвенције укуса наручиоца и конзумената. И најпосле, трећи је онај који, упркос свести о свагдашњој повесној ситуацији, коју увек изнова треба надвладати, остаје у зависности од специфичних, наслеђених родова, под којима се разумеју предата језичка средства и технике сликарства (што би, онда, требало да се односи на све академије).

Они Шелингови ставови, међутим, уче, као прво, да „је веома заостао онај коме се уметност није појавила као затворена, органска и у свим својим деловима такође нужна целина, као што је то природа. Ако се осећамо неодољиво приморани да посматрамо плодоносно врело које с вечном једноликошћу и закономерношћу просипа из себе толико много великих појава – колико ли нас онда више мора занимати да продремо у организам уметности, у којој се из апсолутне слободе успостављају највише јединство и закономерност, која нам омогућава да, далеко непосредније него природа, спознамо чуда нашег властитог духа”. И као друго, да колико год био сиров онај који не допушта да пре свега уметност утиче на њега, „исто је тако сирово, ако не у истом степену а оно ипак по духу, да се тек чулна ганућа, чулни афекти или чулно допадање, које уметничка дела изазивају, сматрају дејствима уметности као< такве” (Ф. В. Шелинг, Филозофија уметности, прев. Данило Н. Баста, Београд: Нолит 1984, стр. 65. и 66.).

Каталог изложбе
60 година Факултета примењених уметности у Београду [pdf, 4,30 Mb]