ТУМАЧ ФОТОГРАФИЈЕ
Бранимир Карановић

Галерија ’73,  Пожешка 83а, Београд
17. 03–31. 03. 2011.

Too Much Photography

Стасавајући почетком седамдесетих година XX века, Бранимир Карановић припадао је генерацији аутора који су донели нови поглед на фотографски медиј и свет око себе. Крећући се између црно-беле и колор фотографије, Карановић се током свих ових година никада није одрекао урбане тематике у циљу истраживања и приказивања парадоксалних и ироничних сцена, ситуација, стања савременог друштва. Та тежња у његовом случају биће најуочљивија деведесетих, када је у катаклизмичној ситуацији фотографисао предмете бувљака и депонија, поломљене или импровизоване кошеве, закрпљене цираде на колима, знаке, стварајући серије слагалица упечатљивог наратива.

И ова изложба на којој су представљени радови старије и новије продукције указује управо на парадоксе и аномалије друштва у транзицији. Као и претходне попут Мултипликације или Patch Works и она нуди низ питања, на која се не може дати један или једноставни одговор. Само овога пута та питања се не односе само на друштвену позорницу, већ и на саму фотографију. У првој серији фотографија реализованих у црно-белој техници уз поштовање основних начела композије, Карановић фотографски медиј користи за бележење ограде склепане од жица и кеса, бувље пијаце на Новом Београду, депоније у Подгорици. С друге стране јесте циклус колор фотографија који се тематиком слободно може надовезати на запажање америчког критичара и историчара уметности Дагласа Кримпа (Douglas Crimp): »Док нам се некада чинило да слике имају функцију у интерпретацији реалности, сада нам се чини да су је узурпирали.« Од тренутка када је аналогна фотографија мутирала у дигиталну, постало је очигледно да ствари неће бити исте. Компјутер, скенер, штампач, дигитални фотоапарати, олакшали су не само продукцију већ и дистрибуцију фотографске слике. За уметнике представљају нова средства изражавања и истраживања. Међутим, у ширем контексту, оном који се односи на масовну производњу и потрошњу, фотографија је постала ништа друго до јефтино, те као такво одлично средство у циљу манипулације и рекламирања свега и свачега. Од првих плаката политичких странака и билборда на улицама, преко одевних предмета, фотографије гигантских димензија и јаког колорита, данас су присутне на готово свим местима у граду, јавним и приватним зградама, трговима, градском саобраћају, доводећи до презасићености сликама и информацијама. И као у случају депонија, бувљака и њихових предмета или поломљених кошева, друштво се прилагодило и овом, визуелно привлачном загађењу.

Јелена Матић